autor: Goran Klemčić dipl.inž.

.

Uvod

Eksploatacija porfirskih ležišta bakra, velikih razmera i povezane prerade rude predstavljaju značajno i dugoročno ekološko nasleđe. Posebno, ispuštanje otpada iz prerade u rečne sisteme može značajno uticati na rečne i priobalne ekosisteme. Rudnik Panguna na ostrvu Bugenvil postao je jedan od najvećih rudnika Bakra i Zlata na svetu u periodu između 1972. i 1989. godine. Odlaganje rudarskog otpada i ispuštanje otpada iz prerade (tj. flotacijske jalovine) nizvodno od rudnika izazvalo je poplave i taloženje sedimenata u celom rečnom sistemu reka Jaba-Kawerong od područja eksploatacionog polja sve do obale mora, gde je završila velika lepeza raznih sedimenata koja se proteže preko oko 7 km² u zaliv Empress Augusta i koja se formirala u godinama rada rudnika.

Gubitak zemljišta i katastrofalan uticaj na životnu sredinu, u skladu sa društvenim i političkim problemima tog vremena, bili su pokretač međusobnih sporova, koji je konačno okončan dugotrajnim periodom građanskog rata, a koji je zaustavio i rad rudnika.

Iako je rudnik u Panguni zatvoren pre više od tri decenije, površinski kop, ostaci postrojenja za preradu i deponija jalovine i danas postoje. Sedimenti sa padina erodirajućih zidova površinskog kopa ili deponija jalovine, kao i oticanje kišnice sa područja rudnika i dalje zagađuju rečni sistem Jaba-Kawerong nizvodno od rudnika.

Transport sedimenata u rečnom koritu i priobalnoj zoni, i u priobalnim ravnicama tokom bujičnih poplava izazvanih obilnim padavinama tipičnim za tropske kišne sezone i dalje prouzrokuju gubitak zemljišta i uništavanje kišnih šuma ili produktivnog zemljišta domaćeg stanovništva.

Posledica rudarskih aktivnosti o ovom području prikazano je na sledećoj karti i orto-foto snimku

Zagađenje nizvodno od rudnika, kao posledica lošeg upravljanja
otpadom iz flotacije

Pregovori i političke prilike

Godine 1964, otkriveno je veliko porfisko ležište, sa niskim sadržajem, bakra, srebra i zlata u centralnom delu ostrva Bugenvil, Papua Nova Gvineja. Prolanazak je učinio Conzinc Riotinto Australia (CRA), kasnije Bougainville Copper Limited (BCL). Ležište je imalo nizak sadržaj bakra i zlata, ali je tehno ekonomska ocena eksploatacije pokazala da ukoliko se ostvari određena proizvodnja, da je ležište isplativo za eksploataciju.

Govori se da je po standardima tog vremena, Bougainville Copper Limited (BCL), čiji je glavni investitor bio Conzinc Riotinto Australia (CRA), imao relativno napredna shvatanja korporativne društvene odgovornosti.

Taj osećaj je bio zasnovan na savetu rukovodstva akcionarima kompanije da treba da se radi na bazi “prosvećenog ličnog interesa” odnosno da unapređenja interesa zemlje u kojoj se rudnik nalazi u krajnjoj liniji služe njihovom sopstvenom interesu. Papua Nova Gvineja je tada bila australijska kolonija na putu za osamostaljenje i da im je rečeno da, ukoliko ne budu dobro postupali sa novonastalom nacijom Papuom Novom Gvinejom i njenim građanima kroz stvaranje stimulativnog poslovnog ambijenta, buduće rukovodstvo nezavisne nacije bi moglo nacionalizovati tako veliku imovinu.

U trenutku formiranja rudnika Panguna, Papua Nova Gvineja je bila kolonija pod Australijskom upravom. Teritorija joj je bila dodeljena posle II svetskog rata, dok je istočni deo bio pod jurisdikcijom Ujedinjenih Nacija. Postojala je Centralizovana kolonijalna uprava sa sedištem u gradu Port Moresbay. PNG je imala parlament koji se formirao putem izbora, koji je jačao i na kraju doveo do nezavisnosti. Administracija Australije je bila zainteresovana za razvoj PNG zbog smanjivanja zavisnosti PNG od australijske pomoći. Rudnik Panguna je viđen kao jedan od značajnijih projekata na putu ostvarenja tog cilja. Ostrvo Bugenvil je bio administrativni distrikt sa lokalnom upravom koja je bila podređena administraciji u Port Moresbay-u.

Ugovor o rudniku Panguna je pregovaran između Australijske administracie i Rio Tinta tj. kompanije Bougainville Copper Limited (BCL). Lokalni vlasnici zemljišta nisu imali puno upliva u pregovore, iako su pitani, ali to je više bilo pro forme, jer ništa što su vlasnici zemljišta u lokalu tražili nije im odobreno. Razlog tome je viđenje gazdovanja nad mineralnim sirovinama iz ugla države na principima tzv. ekonomskog nacionalizma, koji je u to vreme vlado tim zajednicama, i koja se otprilike može staviti u krilaticu “Za narod, za razvoj, za državu”.

Konačno ugovor je davao kolonijalnoj upravi, a kasnije vladi nezavisne PNG ogroman deo profita od rudarskih operacija, dok su lokalni zemljoposednici dobijali neuporedivo manje, na stranu ništa drugo što su tokom pregovora tražili.

Sporazum o bakru Bugenvil, potpisan 1967. godine između kompanije Bougainville Copper Limited (BCL) i australijske administracije. Sporazum je definisao uslove za razvoj i rad rudnika, uključujući raspodelu profita.

Podela profita (profit share)

Teritorijalna administracija Papua Nove Gvineje je u pregovorima sa BCL dobila 20% udela vlasničkog kapitala u rudniku. Takođe je dobila naknadu za zakup zemljišta od 1,25% na vrednost prihoda od prodaje koncentrata bakra tokom 42-godišnjeg trajanja zakupa.

Veliki broj akcija bio je rezervisan za kupovinu od strane pojedinaca i grupa iz lokala, na primer, dobar deo deonica rudnika su kupile crkvene organizacije. Iako ne znamo tačno koliko je pojedinačnih stanovnika Bugenvila imalo koristi od rudnika, bilo je 9000 akcionara sa prebivalištem u Papua Novoj Gvineji.

Kompanija je pristala na relativno visoke poreze na dobit, inicijalno bila je oslobođena plaćanja poreza prve tri godine (koje je okončano 15 meseci ranije), a pristala je zatim na stope poreza na dobit od 50% (umesto uobičajenih 25%), koja je tokom godina trebala da se povećava, ne više od 1% godišnje, do gornjeg praga stope oporezivanja od 66%, u narednih 25 godina (što je kasnije preinačeno u 70%).

Vođa Papua Nova Gvineje, Somare, je 1974. godine pokušao da se suprotstavi rastućoj pretnji secesije Bugenvila pregovorima koji su doveli do formiranja privremene pokrajinske vlade i prenosom svih naknada za zakup zemljišta od rudnika (umesto dela poreskih prihoda) na pokrajinu (osim 5% od 1,25% naknada za zakup zemljišta, koje su išle vlasnicima zemljišta). U septembru 1975. godine, privremena pokrajinska vlada Bugenvila je ipak jednostrano proglasila nezavisnost.

Tabela relativnog udela prihoda koje je rudnik generisao od 1972. do 1989. godine pokazuje raspodelu prihoda od profita i koliko je malo novca od rudnika otišlo Bugenvilu – posebno vlasnicima zemljišta:

K (PNG kina)	miliona	%
Vlada Papua Nove Gvineje	1078	61.46
Pokrajinska vlada Severnih Solomonovih ostrva (sada Bugenvil)	75	4.28
Lokalni zemljoposednici	24	1.37
Privatni akcionari	577	32.90
TOTAL	1754

Ključno je razumeti da je australijska kolonijalna administracija, delujući u ime Teritorije Papue i Nove Gvineje, prvenstveno imala koristi od poreza i dividendi, što je iznosilo 61,45% neto novčanog toka. Naknade koje su plaćane posebno za samo zakup zemljišta bili su deo plaćanja izvršenih pokrajinskoj vladi Bugenvila i zemljoposednicima.

Gore navedeni brojevi takođe pokazuju da su nacionalna i pokrajinske vlade zarađivale (od poreza, naknada i dividendi) dvostruko više od rudnika nego uglavnom strani privatni akcionari.

Ovi brojevi se odnose na raspodelu profita koji je stvorio rudnik. U tim iznosima se nalaze i plate i zarade radnika jer je veliki deo otišao građanima Papue Nove Gvineje. Iako su manjinski zaposleni doseljenici bili mnogo bolje plaćeni, i oni su veliki deo svojih plata trošili u Papui Novoj Gvineji.

Rudnik je proizvodio koncentrat bakra koji je sadržao 3 miliona tona bakra, 306 tona zlata i 784 tone srebra, sa ukupnom vrednošću proizvodnje od 5,2 milijarde kina (PGK), što je predstavljalo 44% prihoda od izvoza PNG-a tokom tog perioda.

Doprinosi Nacionalnoj vladi PNG-a u obliku poreza, carina i dividendi činili su oko 17% interno generisanih prihoda zemlje tokom perioda rada rudnika i 12% bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Tokom 17 godina rada, rudnik je ostvario približno 1,7 milijardi kina (PGK) ukupnih neto prihoda, što je u to vreme bilo ekvivalentno oko 1,44 milijarde američkih dolara.

Kapital i udeo kapitala u vlasničkoj strukturi

Struktura kompanije je prilikom osnivanja izgledala ovako:

• Novo formirana kompanija BCL je bila 80% u vlasništvu Bougainville Mining Ltd i 20% u vlasništvu Administracije PNG.
• Bougainville Mining Ltd. je bila podružnica u punom vlasništvu Capital Mines Pty Ltd, registrovana u Kanberi, koja je bila nosilac javne emisije akcija.
• Akcije Capital Mines-a su držali CRA (dve trećine) i NBHC (jedna trećina).

Da bi kompanija izašla na Australijsku berzu (ASX) u maju 1971. godine, kompanija Bougainville Copper Pty. Limited (BCL) je ponudila javnosti 18.917.073 običnih akcija.

Da bismo razumeli taj deo, potrebno je da uzmemo u obzir ukupan broj akcija u opticaju u tom trenutku.

Prema godišnjem izveštaju kompanije Bougainville Copper Limited za 1971. godinu, akcionarski kapital je iznosio 125 miliona dolara. Uz to, postojale su i pozajmice za finansiranje od 357 miliona dolara za imovinu rudnika i kapitalne radove.

Nominalna vrednost svake akcije ponuđene javnosti bila je 50 centi, štoje sa premijom činilo vrednost emisije 1,55 dolara po akciji. Kapital prikupljen ovom javnom emisijom bio približno 1,55 dolara * 18.917.073 = 29.321.463,15 dolara.

Iako tačan ukupan broj akcija u opticaju u BCL pre i posle javne emisije 1971. godine nije eksplicitno naveden kao jedna cifra u lako dostupnim izvorima, znamo sledeće:

• Fondacija za razvoj Pangune (Panguna Development Foundation): Primila je 2.000.000 običnih akcija ili 2.48% udela u BCL-u.
• Javna emisija: Ponuđeno je 18.917.073 običnih akcija ili 23,46% udela u BCL.
• CRA (koja je kasnije postala Rio Tinot, je preko BCL): Držala većinu akcija, odnosno 53,8% udela u BCL-u.
• U jednom novinskom članku se spominje brojka od 1.000.000 akcija koje su posedovali direktori Bougainville Mining Ltd i CRA, ali o tome nema dovoljno dokaza.

Javna emisija akcija imala je za cilj prikupljanje kapitala i proširenje udela vlasnika u rudniku, a emisija od 18.917.073 akcija predstavljale su značajan deo ukupnog broja akcija kompanije u to vreme. Brojka od skoro 19 miliona akcija ukazuje na značajan nivo učešća javnosti u vlasničkoj strukturi Bougainville Copper Pty. Limited u 1971. godini.

Fondacija za razvoj pangune (Panguna Development Foundation)

Fondacija za razvoj Pangune bila je uključena u projekte usmerene na obrazovanje (stipendije, stručno osposobljavanje), javnu infrastrukturu (stanovanje, zdravstvene i obrazovne ustanove), razvoj lokalnog poslovanja (podrška izvođačima radova i preduzećima) i socijalne programe (preseljenje i kulturna podrška).

Ove inicijative imale su za cilj ublažavanje uticaja rudnika i promociju ekonomskog rasta, ali su bile ograničene štetom po životnu sredinu, društvenim tenzijama i percepcijom neadekvatnih koristi za lokalno stanovništvo.

Iako su BCL i njena pridružena fondacija ulagale u obrazovanje, infrastrukturu i lokalna preduzeća, ovi projekti su često bili osmišljeni da podrže rad rudnika, a ne da daju prioritet održivom razvoju vođenom zajednicom. Fokus na obuci i infrastrukturi bio je usklađen sa potrebama rudnika za kvalifikovanom radnom snagom i operativnom stabilnošću.

Našao sam i podatak da je finansiran zdravstveni sistem, ali da ambulanta nije bila u Panguni već u Aravi. BCL je finansirao visokoškolske stipendije za studente starosedelaca bez potrebe za eventualnim zaposlenjem u kompaniji. Finansirao je poljoprivredno savetovanje. Obezbedio je kapital za pokretanje preduzeća na Bugenvilu preko Fondacije za razvoj Pangune. BCL se složio sa zahtevima vlade da on, umesto vlade, plati skoro svu infrastrukturu koja je rudniku bila potrebna: puteve, struju, vodu, telekomunikacije, luke, aerodromske piste, stanovanje.

Vlasništvo i razlozi za spor

Akviziciju zemljišta vršila je kolonijalna administracija PNG za rudarsku kompaniju CRA koja je kasnije postala BCL. Akvizicija je bila obavezna, vlasnici su bili zakonski obavezni da predaju zemljište. Inicijalno dobili su za zemljište neke pare i plaćao naknade za zakup tog zemljišta PNG.

Za naknade za zakup zemljišta bilo je alocirano 1,25% profita od čega je samo mali procenat 5% od toga išao vlasnicima poseda. Naknada za zakup prvobitno je išla u administraciju PNG u Port Moresbay a kasnije u Bugevil.

Vlasnici zemljišta su dobijali i odšetete:

• oštećenje površine i unapređenje (uključujući i naknadu za useve i ekonomsko drveće);
• gubitak prava na površinu i pristup;
• posledičnu štetu;
• postupke za žalbe preko Rudarskog upravnika; i
• naknade za zauzimanje poseda, 5% od procenjene vrednosti privatnog zemljišta i poseda.
• Privatno zemljište uneto pod ovlašćenjem za istraživanje zahtevalo je 1 dolar po jutru, a ono pod rudarskim posedom 2 dolara po jutru.

Prema običajnom sistemu vlasništva nad zemljištem na Bugenvilu, uključujući i područje rudnika Panguna, koncept pojedinačnih zemljoposednika u “zapadnom smislu” uglavnom nije postojao. Umesto toga, zemljište je bilo u zajedničkom vlasništvu srodničkih grupa, kao što su klanovi ili proširene porodice. Zemlja se smatrala kolektivnim nasleđem grupe. Pojedinci unutar grupe imali su pravo korišćenja zemlje na osnovu svoje pripadnosti klanu ili porodici, čuvari zemlje za sadašnje i buduće generacije, a ne vlasnicima.

Postoje izveštaji koji ukazuju na to da je u početku raspodela naknada za zakup od strane BCL-a nesrazmerno koristila određenim pojedincima ili grupama koje su smatrane predstavnicima zemljoposednika. Ovo je bila značajna tačka spora i faktor koji je doprineo nesuglasicama koje su dovele do sukoba na Bugenvilu.

Neravnopravna raspodela naknada za štetu, recimo 1 dolar za drvo kakaoa, a 2 dolara za drvo kokosa. Taj haos i nemar u isplatama, mogao se kvalifikovati kao nepostojanje plana, korupcija epskih razmera i sl.

Na primer, sporazumom sklopljenim godine kada je počeo rat na Bugenvilu, zemljoposednicima u Porgeri je dodeljeno 20 puta veće učešće u zaradi od rudnika u vidu naknada u poređenju sa onim koje su dobijali zemljoposednici Pangune.

Zaključak predmeta

Tokom 17 godina rada, rudnik je ostvario ukupne prihode od 1,44 milijarde američkih dolara, dok je za sobom ostavio kontaminirane izvore vode i deltu jalovine koja se proteže 15 kilometara daleko u more.

Najvažnije je to što su pokušaji BCL-a da bude odgovoran korporativni građanin bili uzaludni jednostavno zato što je rudnik bio toliko veliki – daleko veći od bilo kog rudnika u Australiji. Oko 150.000 tona otkrivke i flotacijske jalovine ispuštano je svakog dana iz područja rudnika. To se sve nije se moglo iskopati bez ogromnog raseljavanja sela i pomeranja zemljišta koje je spuštalo strme planinske doline u reke koje su postale mrtve zone. Nije se moglo izgraditi bez hiljada muškaraca sa belom i smeđom kožom (ili „crvenokožih“, kako su meštani zvali Novogvinejce) koji nisu mogli a da ne dominiraju lokalnim prostorom, koji su konzumirali previše alkohola, uznemiravali lokalne žene i stvarali dubok osećaj straha da se lokalna kultura, zakoni i identitet uništavaju. Strani radnici su takođe doneli probleme javnog pijanstva i prostitucije koji su bili novi u tom području i skandalizovali crkvene starešine.

Minimalni procenti u raspodeli profita od rudnika bili su uzroci sporova među stanovništvom Bugenvila, koji su smatrali da snose ekološke i društvene troškove toliko masovnog rudarstva, od koga su dobijali zanemarljiv deo ogromnog bogatstva koje je rudnik generisao. Rudnik su videli kao nešto što prvenstveno koristi australijskoj kompaniji (CRA/Rio Tinto) i nacionalnoj vladi Papua Nove Gvineje, sa malo opipljive koristi za lokalne zajednice koje su bile tradicionalni zemljoposednici. Ti sporovi su takođe stvorili mogućnosti za lokalno stanovništvo motivisano pohlepom, baš ono koje je stvorilo organizacije koje su na kraju i napravile sukob.

Izvesni zemljoposednik Pol Lapun je to ovako rekao 1988. godine:

„Niste mi rekli šta će se desiti sa mojom okolinom…

Kad sam bio mlad, prevarili su me, a sada kada sam star i još uvek živ, plačem zbog rezultata svoje odluke. Koga briga za rudnik bakra ako nas ubije“.

Ova ekonomska nejednakost, zajedno sa štetom po životnu sredinu i društvenim problemima, podstakla je pokret za nezavisnost Bugenvila i na kraju građanski rat koji je zatvorio rudnik Panguna 1989. godine.