Pre svega ostalog, moram argumentima da potkrepim sledeće zapažanje, koje glasi:

Autori predloga Strategije upravljanja mineralnim resursima Srbije do 2040. godine, proglasili su za pretnju i rizik Ustavom određenu obavezu, KONCESIJA

Autori predloga Strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije za period od 2025. do 2040. godine, sa projekcijom do 2050.godine, iz meni nepoznatih razloga, proglasili su kao PRETNJU i RIZIK član 85, stav 2 Ustava Srbije koji glasi: „Stranci mogu steći pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava određena zakonom”.

Naime, autori predloga Strategije su u SWOT analizi, na strani 48, u delu PRETNJE, kao treći RIZIK napisali su sledeće: “Rizik od pristupa i načina koncesije za pojedine MS (mineralne sirovine), kako na nivou geoloških istraživanja tako i na nivou eksploatacije”.

Proglašavanjem koncesija PRETNJOM i RIZIKOM, autori Strategije se tom ustavnom kategorijom i obavezom nisu više bavili. Izgleda da su se mnogo, mnogo uplašili. Duguju svima nama obrazloženje čega su se uplašili.

Geneza problema u vezi sa primenom koncesionog modela

Važno je znati da koncesioni model istraživanja i eksploatacije mineralnih sirovina/ruda u Srbiji – ne postoji.

Sadašnji model geoloških istraživanja i eksploatacije mineralnih sirovina/ruda, nije prilagođen tržišnoj privredi. Model je izmenama pogoršan, u odnosu i na model iz samoupravnog socijalizma. Sadašnji model geoloških istraživanja i eksploatacije mineralnih sirovina/ruda, daleko je od bilo kakvog tržišnog, koncesionog modela. Najbliži je kolonijalnom modelu.

Pojam „koncesija“, prepoznat je u Ustavu 2006.godine. Međutim, to nije bilo dovoljno da „koncesija“ bude prepoznata u novom Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima, 2011. godine. Već 2015. godine, usvojen  je potpuno nov Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji ponovo ne prepoznaje pojam „koncesija“.

Niko, u našem društvu i državi, nije pominjao, a kamoli insistirao na stavu, da predmet koncesije mogu biti, osim infrastrukture (aerodrom, autoput,….), i poslovi/projekti koji obuhvataju ostala prirodna dobra, kao što su mineralne sirovine/rude, pijaće, mineralne i termalne vode (banje, flaširanje pijaće vode), obradivo i ostalo zemljište, šume,…..

Istorijat

Posle Drugog svetskog rata, koncesioni model, za geološka istraživanja i eksploataciju mineralnih sirovina/ruda nije bio u upotrebi, u Jugoslaviji pa samim tim i ni u Srbiji. Jedino aktivno iskustvo sa koncesijama, za istraživanje i eksploataciju mineralnih sirovina/ruda, u Srbiji, imao je NIS-Naftagas, sa istraživanjem i eksploatacijom nafte i gasa u Angoli (npr. Angola je od koncesionara naplaćivala oko 50 procenata vrednosti proizvedene i prodate nafte, ne računajući državne poreze i zarade domaćeg stanovništva). Međutim, prilikom privatizacije NIS-a, nije iskorišćeno znanje i iskustvo NIS-Naftagasovih stručnjaka sa i oko koncesija, pa su i sva naftna i gasna polja u proizvodnji, privatizovana po samoupravnom principu. Do privatizacije NIS-a, model istraživanja i eksploatacije ruda nije dodatno pogoršan. Prva pogoršanja dolaze 2011.godine, usvajanjem prvog Zakona o rudarstvu i geoloških istraživanja.

Uporedna praksa – svet

Global Oil and Gas Tax Guide (Ernst & Young, 2015) jasno prikazuje praksu, iskustva i procentualni iznosi koncesionih naknada, kao i ostalih poreza i taksi u 84 države sveta, uključujući:

• Norvešku – zadržava od 27 do 78% ukupne vrednosti proizvedene nafte i gasa, u zavisnosti od tipa ugovora.
• Zemlje Persijskog zaliva – zadržavaju oko 55% (npr. Saudijska Arabija, Kuvajt, Irak).

Zanimljivo je da su se na ove modele pozivali najviši funkcioneri Srbije – Ana Brnabić (april 2024.) i Siniša Mali (jul 2024.) – pa se postavlja pitanje: Znaju li autori Strategije manje od njih?

Prema publikaciji, u svetu se primenjuje pet različitih koncesionih modela:

• Royalities (naknade po količini),
• Profit-based special taxes (posebni porezi),
• Corporate income tax (porez na dobit),
• Production sharing contracts (ugovori o podeli proizvodnje),
• Service contracts (uslužni modeli).

Koncesioni model ”Production sharing contracts”, je model koji primenjuju države koje su najveći investitori u geološka istraživanja i eksploataciju mineralnih sirovina/ruda, Rusija i Kina. Takođe, isti koncesioni model je važio i u Angoli.

Upravo ovaj Koncesioni model, je predložen kroz tri zakona, koji su deponovani u Skupštini Srbije 4. aprila 2023. godine, ali do danas nisu stavljeni na dnevni red. Radi se o:

• Predlog zakona o koncesionim istraživanjima i eksploataciji rudnog blaga;
• Predlog zakona o koncesionim naknadama za istraživanje i eksploataciju rudnog blaga i
• Predlog zakona za vršenje tehničkog nadzora investitora koji obavlja geološka istraživanja i eksploataciju rudnog blaga.

Deponovani koncesioni model, urađen je kao model ”Production sharing contracts”.

Kako se do sada gazdovalo mineralnim sirovinama/rudama u Srbiji

Srbija je sve svoje rudarske kompanije, sa dokazanim rezervama ruda, koje se prodaju i na svetskim berzama, privatizovala samo kao slabo održavane: građevinske i druge infrastrukturne objekte, opremu, vozila i alate koji svi vide, tj. kao resurse koji služe za eksploataciju tih ruda. Za dokazane rezerve čvrstih ruda i nafte i gasa, investitori nisu platili ni dinara/dolara/evra. Investitori su dobili obavezu da plaćaju samo samoupravnu rudnu rentu od 3-5 procenata, od prijavljene proizvodnje, ako  i toliko plate.

Geolozima i rudarima, iz prakse je poznata činjenica, da faza geoloških istraživanja čvrstih ruda traje od 10-12 godina, da bi investitor dobio potvrdu o overenim rezervama. Za ovu fazu, investitor potroši od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona dolara, pa ako ima uspeha otkriće komercijalne rezerve rude. Znači postoji veliki vremenski rizik i veliki finansijski rizik. Poznato je, da tek svako peto (5) geološko istraživanje dokaže postojanje komercijalnih rezervi rude. Znači rizik geoloških istraživanja je oko 80 procenata, a treba uzeti u obzir i utrošeno vreme. Tada dolazi faza izgradnje i opremanja rudnika, koja traje oko 2-3 godine. Za fazu izgradnje rudnika, investitor potroši nekoliko stotina miliona dolara.

Geološka istraživanja nafte i gasa, traju 5-6 godina, a koštaju investitora nekoliko desetina miliona dolara. Posle dobijanja potvrde o overenim rezervama, investitor pristupa izgradnji i opremanju polja za proizvodnju. Ova faza traje 2-3 godine, a investitor potroši nekoliko desetina miliona dolara. Kao i za čvrste rude, rizik geoloških istraživanja nafte i gasa je oko 80 procenata.

Šta je Srbija uradila prilikom privatizacije rudnika, naftnih i gasnih polja u proizvodnji?

Srbija, nije obračunala niti naplatila investitorima, tokom privatizacije rudnika, u proizvodnji, sa dokazanim rezervama čvrstih ruda, ili naftnih i gasnih polja, u proizvodnji, sa dokazanim rezervama nafte i gasa, rizik geoloških istraživanja (koji je oko 80%), niti vremenski rizik. Takvom privatizacijom, Srbija je omogućila investitorima da od prvog dana vlasništva ostvaruju čist profit iz postojeće tekuće proizvodnje iz već dokazanih rezervi.

Praksa u svetu je da investitor plaća prethodnom vlasniku, oko 70 procenata proizvedene rude, do trenutka kada završi sa eksploatacijom rezervi rude koju je dokazao prethodni vlasnik. Tada se prelazi na neki od koncesionih modela, koji je prethodno definisan ugovorom o privatizaciji.

Moram napomenuti, da sve prethodno navedene rude, spadaju u kategoriju neobnovljivih resursa. To znači da kada se završi sa komercijalnom eksploatacijom, investitori odlaze, a nama ostavljaju smanjeni potencijal države i društva, kao i velike ekološke probleme koje mi moramo da rešavamo u svom trošku. Važno je konstatovati, da smo mi nasledili od svojih prethodnika (roditelja, deda i baba) taj potencijal ruda, pa smo samim tim smo u obavezi da našim naslednicima (deci i unucima) ostavimo isti taj potencijal, ili neke druge trajne vrednosti koje održavaju, a trebalo bi i da uvećamo potencijal celog društva u Srbiji.

Moj lični stav

Moj lični stav je da, ako tako nastavimo sa gazdovanjem mineralnim sirovinama/rudama, nećemo ostaviti našim naslednicima isti potencijal (koji smo nasledili). Naslednici će dobiti smanjeni potencijal, koji će povrh svega biti opterećen i nerešenim ekološkim i drugim problemima.

Na sledeća dva primera pokušaću da objasnim/približim svoj lični stav:

Postavljam često sebi pitanje: “Da li bi poljoprivrednik, vlasnik poljoprivrednog gazdinstva, dao za meljavu, svojih 100kg rezervi pšenice/kukuruza, kao UŠUR, vodeničaru ili mlinaru 95 procenata svoje pšenice/kukuruza, da bi dobio brašno za svoju upotrebu?”

Odgovor je uvek isti. Poljoprivrednik, kao dobar I odgovoran domaćin, daje mlinaru/vodeničaru 10-15 procenata svojih rezervi pšenice/kukuruza za meljavu, a za sebe zadržava ostatak u vidu brašna koje će koristiti.

Kao što znamo, sve naše vlasti (koje bi trebalo da upravljaju Srbijom sa pažnjom dobrog i odgovornog  domaćina), poklanjaju investitorima/novim vlasnicima rudarskih kompanija, najmanje 95 procenata naših dokazanih rezervi ruda.

Zbog važnosti rešenja, koja je uobičajena u tržišnim privredama, ponavljam da je praksa u svetu, da prethodni vlasnik rezervi ruda, plaća UŠUR novom vlasniku rudarske kompanije oko 30 procenata proizvedene rude, do okončanja eksploatacije rezervi rude koju je dokazao prethodni vlasnik. Tada se prelazi na neki od koncesionih modela, koji je prethodno definisan ugovorom o privatizaciji.

Često postavljam sebi i drugo pitanje: “Da li bi katastarski vlasnik stana za izdavanje/rentiranja, prihvatio pravilo da posle 25-30 godina rentiranja, katastarsko vlasništvo na stanu pređe u vlasništvo onoga ko je iznajmljivao/rentirao taj stan?”

Uobičajena praksa pri rentiranju stanova, da je godišnja renta iznajmljivanja stana, od 3-5 procenata tržišne vrednosti stana, na tom mestu.

Odgovor je uvek isti. Vlasnik stana nikada ne bi prihvatio takvo pravilo, pošto želi da taj stan ostavi svojim naslednicima. Odgovorni vlasnik jednog stana bi pokušao, da koristi dobijenu rentu, da kupi još jedan stan, koji bi ostavio svojim naslednicima.

Kao što svi znamo, praksa svih vlasti u Srbiji (koje bi trebalo da upravljaju vlasništvom Srbije sa pažnjom dobrog domaćina), je da daju investitorima/novim vlasnicima rudarske kompanije, najmanje 95 procenata vlasništva na eksploatisanim rudama. Vlast Srbije, ostavljaju svojim naslednicima, smanjeni prirodni potencijal države i društva (nema više rude), koji je dodatno opterećen velikim problemima.

Zaključak

Nije kasno da se model upravljanja mineralnim resursima promeni.

Srbija mora da počne da se ponaša kao odgovoran domaćin – da štiti svoje prirodno bogatstvo, da prepozna koncesioni model kao tržišni instrument, a ne kao „pretnju“ i „rizik“.

Jer ako ne vodimo računa o onome što smo nasledili – šta ćemo uopšte ostaviti iza sebe?