Period između 1966. i 1970. godine predstavljao je ključnu prekretnicu u savremenoj istoriji Papue Nove Gvineje (PNG). U središtu pažnje bio je projekat rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil, koji je, iako zamišljen kao osnova za budući ekonomski razvoj nezavisne države, istovremeno otvorio duboke političke i društvene rascepe. Način na koji je realizovan rudarski projekat, bez ozbiljnog uvažavanja lokalnih običaja i interesa zemljoposednika, stvorio je preduslove za krizu koja će se kasnije razviti u dugotrajni građanski rat.
Otkriće i prvi otpor (1966)
Iako su geološki potencijali Bugenvila bili poznati još od tridesetih godina XX veka, tek šezdesetih dolazi do ozbiljnog interesovanja kompanije Conzinc Rio Tinto Australia (CRA). Ona je 1964. potvrdila postojanje bogatih ležišta porfirnog bakra i zlata. Australijska administracija, tada još uvek kolonijalna vlast, smatrala je da su ovi resursi „dobitak“ za čitavu zemlju u procesu približavanja nezavisnosti.
Međutim, već 1966. pojavili su se prvi znaci otpora. Zemljoposednici Bugenvila verovali su da su vlasnici ne samo površine, već i podzemnih ruda, dok je administracija insistirala na principu da mineralni resursi pripadaju celoj teritoriji. Posebno je upamćen nastup ministra za teritorije Cedrica Barnesa, koji je u Panguni izjavio da rudnik neće neposredno obogatiti lokalno stanovništvo, već „celu Papuu Novu Gvineju“. Ovakve izjave izazvale su ogorčenje, jer su Bugenvilci očekivali da će im se priznati primarno pravo na resurse.
Katolički misionari su se postavili kao saveznici lokalnog stanovništva. Biskup Lemay je otvoreno postavljao pitanje koristi rudnika za domaće ljude, dok su sveštenici na terenu beležili strahove meštana da bi čitavo ostrvo moglo da bude uništeno rudarskim radovima.
Eskalacija tenzija i kolonijalni odgovor (1967–1969)
Već 1967. godine, proces dobija političku dimenziju. Parlament PNG-a usvojio je rudarski sporazum sa CRA, ignorišući tradicionalna prava i običaje zemljoposednika. Propisana naknada od dva dolara po jutru zemlje smatrana je simboličnom i uvredljivom. Istovremeno, australijska vlada u Kanberi vršila je pritisak na lokalnu administraciju da ubrza projekat, dok su kiap-i (terenski službenici) upozoravali na sve veći otpor i opasnost od destabilizacije.
Sukobi su kulminirali 1969. u Rorovani, gde je pasivan otpor žena i muškaraca brutalno razbijen uz upotrebu policije, palica i suzavca. Ovi događaji dospeli su na naslovne strane australijske štampe, izazivajući nelagodu u javnosti i označavajući prekretnicu u percepciji odnosa metropole i kolonije. Žene su u tim protestima imale naročito važnu ulogu, jer su u matrilinearnoj kulturi Bugenvila upravo one donosile odluke o zemljištu.
Administracija je istovremeno pokušavala da kontroliše narativ kroz Radio Bugenvil, koji je otvoreno služio propagandi i bio ironično prozvan „Radio Ashton“. Pesme i poruke koje su kritikovale rudnik bile su cenzurisane, a protivnici projekta diskreditovani kao „neupućeni“ ili podložni „kargo kultovima“. Paralelno su se sprovodile tzv. „gestovne akcije dobre volje“, poput stipendija, medicinske pomoći ili poseta australijskim rudnicima, koje su Bugenvilci najčešće doživljavali kao pokušaj podmićivanja.
Izgradnja i društvene posledice (1970)
Do 1970. godine započela je ubrzana izgradnja rudnika, luke i novog urbanog centra. Projekat je zahtevao eksproprijaciju više od dve hiljade hektara zemlje, uključujući i uništavanje poluostrva Loloho. Infrastrukturni radovi podrazumevali su elektrane, puteve, industrijska postrojenja i grad Aravu.
Cena ovih zahvata bila je visoka. Zagađenje reka jalovinom i otpadom imalo je katastrofalne posledice po riblji fond, dok je društvena dislokacija dovela do porasta alkoholizma, prostitucije i raspada tradicionalnih mehanizama kontrole. Dolazak radnika iz drugih delova PNG-a i Australije izazvao je dodatne strahove da lokalna kultura i identitet bivaju potisnuti.
Akteri i njihove perspektive
- Zemljoposednici Bugenvila: Nepokolebljivo su se protivili rudarskom projektu, videći ga kao invaziju na svoj identitet i budućnost. Njihova vizija bila je da bakar ostane u zemlji dok buduće generacije ne steknu znanje da ga samostalno koriste.
- Kiap-i: Često su pokušavali da zaštite interese stanovništva i upozoravali na posledice prisilnih mera, ali su njihovi izveštaji ignorisani od strane Port Moresbija i Kanbere.
- CRA/BCL: Posmatrali su nalazište isključivo kao komercijalni resurs, sa prioritetom brzog razvoja zbog uslova kreditiranja. Njihove društvene donacije doživljavane su sumnjičavo.
- Australijska administracija: Delovala je paternalistički, namećući planove bez stvarne konsultacije sa lokalnim zajednicama, uverenа da se radi o višem interesu cele buduće države.
- Vladajuća elita PNG-a: Verovala je da će prihod od rudnika činiti kičmu prvog nacionalnog budžeta, ne prepoznajući dubinu nezadovoljstva na Bugenvilu.
- Paul Lapun, predstavnik Bugenvila u parlamentu, pokušao je da izdejstvuje veću korist za zemljoposednike (5% mineralnih naknada), ali su njegovi napori bili nedovoljni i dočekani sa skepsom među samim Bugenvilcima.
Istorijski značaj i nasleđe
Iako je rudnik Panguna u zenitu predstavljao ekonomski stub PNG-a, generišući gotovo polovinu izvoznog prihoda i znatan deo budžeta, period njegovog stvaranja otkrio je temeljni sukob između ekonomskog razvoja i lokalnih prava. Nesklad između kolonijalnih i korporativnih interesa, s jedne strane, i kulturnih i socijalnih osećaja Bugenvilaca, s druge, proizveo je duboko nepoverenje.
Ono što je za Australiju i buduću vladu PNG-a bio projekat modernizacije, za Bugenvilce je značilo egzistencijalnu pretnju. Ove kontradikcije, nerazrešene u fazi izgradnje, pretvorile su se u otvoren sukob tokom naredne decenije, dovodeći do krvavog građanskog rata. Time je period 1966–1970. godine ostao upisan kao prelomna tačka, kada je propuštena prilika za inkluzivan model razvoja i mirno rešavanje sukoba interesa.
Bougainville Copper Foundation Limited (“BCF”)
– https://www.bcl.com.pg/
